Ovo je zbirka antiratnih priča kroz godine koje su pojeli skakavci,
poplavile mutne vode, otrovale velike isprazne reči koje su se (kako to
uglavnom na kraju biva), pretvorile u pepeo, blato i dim, ostavljajući
gorak ukus u ustima. I zbog tuđih, a još više naših sopstvenih reči.
(Anti)junaci iz knjige se i ne trude da shvate u šta su uvučeni ne
svojom voljom niti krivicom. Imena im nisu važna. Idu, pucaju, ubijaju,
zaboravljaju, pa sve ispočetka. Ne raduju se jer se u ratu ne spasava duša,
već prlja i gubi, ma zbog čega se borili. Za njih nema medalja. Oni su ili
ispred streljačkih vodova ili u njima. Oni samo žele da izađu iz tog
pakla. Oni žele nazad svoja imena.
Blato i dim su sastavni deo ratova, nešto po čemu gamižu i što
osećaju i heroji i kukavice, i žrtve i zločinci. Kal se zavuče pod nokte,
dim baruta u nozdrve, pa nikad više ne nestanu, koliko god prali ruke i
duvali kroz nos.
Autor ovom knjigom osuđuje svakog i daje oprost svima jer ljude bez
imena ne možemo ni da volimo ni da mrzimo. Oni ne postoje. Tek kad ih
imenujemo oni dobiju identitet, nacionalnost, poreklo… Dobiju lice i na
njemu grč ili osmeh. A onda krene mržnja ili ljubav.
Istorija ljude čini bezimenim, samo cifrom u statistici. Kada
završite sa čitanjem ove knjige shvatate da su bezimeni postojali i da još
uvek, nažalost, žive pored nas. Ovom zbirkom autor izjednačava mrtve i
preživele, hrabre i kukavice, gubitnike i pobednike, jer su svi oni
zapravo samo – žrtve.

Додатне информације