Vino je oduvek imalo posebno mesto ne samo u ljudskoj ishrani nego i u kulturnoj istoriji čoveka. Od prastarih, mitoloških vremena njegova moć da uzvisi čoveka, da mu podari vedrinu i rečitost činili su ga u pićima ljudi „pićem bogova”.
Ljudi su voleli da privire u svet „božanskog pića”, u podrume starodrevnog boga Bahusa, čiji je lik medu čokotima, sa vencem vinove loze oko čela, bio čest predmet slikarstva u renesansi. Pesnici su bili ubeđeni da im ono daruje inspiraciju, oduvek interesantnu i zagonetnu stvaralačku vatru. Za njih su hleb i vino na istoj ravni, jer hleb je potreban telesnoj snazi a vino je neophodno duhovnom uzletu i srdačnom druženju. Pesnici i svekolika umetnička boemija odvajkada „pričešćuju” svoju inspiraciju vinom i vatrom, dvema neophodnim stvarima ukradenim od olimpskih besmrtnosti, bez kojih ni mi danas ne možemo i koje mogu biti korisne u umerenim količinama.
Vino, piće sanjara, pustolova, mudraca, zaljubljenih i boema, jednako kraljeva i prosjaka, prema Hamvašu predstavlja najviši akt milosrđa, ono je piće koje oslobađa. Vino je duboko i nepovratno utemeljeno u naše svakodnevno bitisanje jer se njime proslavlja rođenje, obeležavaju uspesi, objavljuju ratovi i sklapaju primirja, a u duhu hrišćanske religije ispraća se i na poslednji put. Stoga je vino priča koja se uvek priča, pesma koja se stalno peva i radost i ljubav koji se neprestano doživljavaju.
Ono je večno!

Prof. dr Slobodan Jović

Додатне информације